О охолости

Поставља се једно доста чудно питање. Како то да многи људи који су очигледно охоли говоре да верују у Бога и сматрају се религиозним? Бојим се да такви поштују погрешног бога.

Теоретски признају да у односу према њему нису ништа, али у стварности мисле да он посебно држи до њих и сматра их далеко бољима од обичних људи. Дакле, дају му ситницу своје умишљене понизности, а из тога обилато извлаче охолост у свом ставу према другима.

Претпостављам да је Христос мислио управо на такве људе кад је рекао да ће неки причати о њему, и у његово име изгонити ђаволе, али ће им он на крају рећи да их никада није познавао. Свако од нас, у сваком тренутку свог живота може закорачити у овакву смртоносну замку.

Срећом имамо поуздану проверу за то. Кад год осетимо да смо због нашег религиозног живота изузетно добри, чак бољи од других – тада можемо бити сигурни да Бог не управља нама. Бог је с нама ако смо у стању да потпуно заборавимо на себе, и кад себи не придајемо неки изузетни значај. Страшно је што се најгори од свих порока може крадом увући у само средиште нашег религиозног живота. Видећете зашто је то тако. Други, мање опасни пороци, долазе од Сотоне, који се користи нашом природом која је постала слична животињској. Међутим, охолост нема никакве везе са животињском природом. Она је духовне природе, па је, према томе, далеко подмуклија и опаснија. Из истог разлога охолост се често може употребити за савладавање мањих порока. Учитељи, уствари, врло често користе охолост ученика или, како то они кажу, самопоштовање, како би га навели да се пристојно понаша. Многи људи су савладали кукавичлук, пожуду или наглост, уверавајући сами себе да су ти пороци испод њиховог достојанства – дакле, помоћу охолости. А Сотона се радује. Сасвим је задовољан нашом чедношћу, храброшћу и самосавлађивањем, уколико је то последица диктатуре охолости у нама. Исто тако би био задовољан да вас излечи од прехладе, а за узврат да вам нанесе рак. Охолост је духовни рак који разједа саму могућност постојања љубави, задовољства, па чак и здравог разума. Пре него што завршимо с тиме, морам вас упозорити на могуће неспоразуме:

1) Задовољство које се јавља кад нас неко цени, не значи охолост. Дете које учитељ потапше по рамену због
добро наученог задатка, жена коју хвали њен муж, спашена душа у сусрету с Христом – осећају при томе задовољство и то је добро. Овде, наиме, задовољство не произилази из свести о сопственој величини или вредности, него из чињенице да смо усрећили некога кога смо (с правом) хтели да усрећимо. Тешкоће почињу кад престанете да мислите: „Усрећио сам некога, све је у реду“, а почнете себе да уверавате: „Што сам добар! Па ко би то још могао тако добро да уради?“ Што више уживате у себи, а мање у самој похвали, то постајете гори. Кад потпуно уживате у себи и уопште не држите до саме похвале, стигли сте до самог дна. Због тога је таштина, мада се она највише исказује површински, далеко мање зла и опасна од осталих видова охолости – преко ње најлакше прелазимо. Ташт човек жели да се хвали, да му се аплаудира, да му се други диве. Сигурно, то је мана, али детињаста, па чак (на неки начин) мана која сведочи о извесној дози скромности. Она показује да још нисте у потпуности задовољни дивљењем које осећате према самом себи. Још увек држите до мишљења других, па је јасно да очекујете њихов суд о себи и својим способностима. Још сте увек човек. Права, црна, сотонска охолост јавља се онда када толико мало држите до других, да вас уопште није брига шта мисле о вама. Наравно, сасвим је у реду, а често нам је и дужност да се не обазиремо на оно што други мисле о нама, уколико имамо добар разлог за то, наиме, уколико нам је важније шта о нама мисли Бог. Међутим, охол човек не води рачуна о мишљењу осталих људи из сасвим другог разлога. Он каже: „Зашто бих се бринуо због аплауза те масе? Као да њено мишљење ишта вреди? Па чак кад би и вредело, зар сам ја девојка на првом плесу, па да се црвеним због сваког комплимента? Не, ја сам потпуно одрастао човек. Све што сам учинио, било је да задовољим сопствене узоре, уметничку свест или традицију своје породице – или једном речју, зато што сам ја страшан тип. Ако руља то воли, нека јој буде. Она ми ништа не представља.“ На овај нам начин охолост може послужити да проверимо колико смо ташти, јер, како малочас рекох, Сотона воли да излечи неку ситну, незнатну ману да би вас истовремено заразио много већом. Морамо настојати да не будемо ташти, али у том настојању не смемо позивати у помоћ охолост. Боље је пасти у тигањ него у ватру.

2) Код нас се каже да је човек поносан на свога сина, на оца, на школу, на своју чету у војсци, па се може поставити питање да ли такав понос, у овом значењу, представља грех? Чини се да све зависи од тога шта мислимо кад говоримо да се нечим поносимо. У оваквим изјавама, фраза поносан често значи осећа дивљење према некоме. Наравно, ово дивљење је далеко од тога да буде грех. Али може се догодити да онај ко тако говори, себи придаје део важности коју има његов уважени отац, или његова чета. То би очигледно било погрешно, али и то је боље него бити поносан на самог себе. Волети и дивити се било чему одвојено од нас самих представља корак даље од крајње духовне пропасти. Нећемо се, међутим, добро осећати све док наша љубав и дивљење према Богу не буде јаче од сваке друге љубави и дивљења.

3) Не смемо мислити да Бог забрањује охолост зато што га она вређа, или да од нас тражи понизност због тога што она одговара његовој узвишености, као да је сам Бог охол. О томе нема ни говора. Он, уствари, жели да га сваки од нас лично упозна, жели свакоме од нас да преда себе. Његова и наша природа такве су, да уколико дођемо у било какав додир с њом, бићемо заиста понизни и осећаћемо бескрајно олакшање што смо се једном заувек ослободили свих бесмислених представа о сопственој узвишености које су нам загорчавале живот. Он настоји да нас учини понизним, како би нам омогућио следеће: да нас ослободи ружних, лакрдијашких крпетина у које смо се до врата обукли, у којима се потуцамо по свету као идиоти. Волео бих да сам и сам мало више понизан – тада бих вам, вероватно, могао казати нешто више о олакшању и задовољству које доноси свлачење те лакрдијашке одеће и ослобађању од лажне слике о себи са свим овим: „Гледајте ме!“ и „Зар нисам страшан момак?“, и осталим пренемагањима. Само приближавање том узору, па чак и за тренутак, налик је чаши хладне воде у пустињи.

4) Немојте мислити да ће заиста понизан човек бити овакав каквим данас често замишљају понизне људе. Неће он бити неки љигавац који стално за себе говори да је нико и ништа. Вероватно ће вам се учинити радостан, разуман момак, који се заиста интересује за оно што му говоре. Ако вам није симпатичан, то је зато што помало завидите сваком ко тако ужива у животу. Он неће размишљати о понизности – он уопште неће размишљати о себи. Ако неко жели да постане скромнији, мислимо да га можемо упутити на први корак. Он ће бити схватање да смо охоли. То је уједно и највећи корак. Пре њега, не можемо ништа предузети. Ако мислите да нисте умишљени, то је сигуран знак да јесте.

 

К.С. Луис